NASLOVNA
O PISCU
DRUGI O PISCU
ZBIRKE
KONTAKT

AUTOBIOGRAFSKA KARTOGRAFIJA
Impresije o piscu Saše Mihajlovića
Franja Petrinović

Milutin Šljivančanin

Dr Mara S. Knežević (Berber)

Profesor Dr Stojan Berber
,,Hedonistički bodar i čio, širom otvorenih očiju za prvotno čuđenje i iskonsku radoznalost, sa naglašenom željom oktrivalačkog, nepokolebljivim poverenjem u pesničku reč, otisnuo se Saša Mihajlović na izazovnu književnu pučinu, nošen promenljivim i ćudljivim panonskim vetrovima. Bez želje, ili namere, da sakrije poistovećivanje životne pustolovine i avanturistički žar sa pustolovinom duha i avanturom mašte, obuzet svojevrsnim nadpevavanjem sa ,,krugom života’’, okupiran nepresušnom potrebom da uskladi ritam imaginarnog i stvarnog lutalaštva i da pesničkom rečju, snovima i maštom, raskine zatvorenu i zadatu mrežu doživljavajući i pevajući svet na način moći i iz vizure prostranstva ptice, slobodnog leta, večitog pesničkog, simboličkog povezivanja nesputanog lutalaštva i slobode.
O toj nesputanoj i ničim ograničenoj slobodi peva Saša Mihajlović, na različite načine i različitim vrstama pesničkog iskaza, insistirajući na onom romantičarskom pregnuću i nepatvorenom porivu da se upoznaju i otkriju’’ novi prostori sreće i tajanstva, prošire granice spoznajnog vidokruga i da se preko drugog i drugih spozna vlastito ja, često sputano i zarobljeno. Zato u gotovo ogoljenom iskazu pesnički subject mora da ,,luta po sebi u sebi, traži odgovor o sebi u sebi, peva o sebi u sebi, sneva o sebi u sebi i smeje se sebi u sebi’’.
Ako je verovati Saši Mihajloviću, a nema razloga za sumnju jer nas on iz stranice 
u stranicu, iz pesme u pesmu uverava da to tako jeste, i da ne može drugačije ni da bude, čitaocu ne preostaje ništa drugo nego da se, zajedno sa njim, otisne na pučinu i zaplovi na svojevrsnu pesničku plovidbu predelima duše i sveta.”


Novi Sad, 12. Decembar 2006. godine
Franja Petrinović


,,Pesme se pišu unutrašnjom a ne spoljašnjom prinudom. 
Pisac se ne postaje željom, već stvaralačkom energijom koja je nezaustavljiva.
Pismen može biti svako ko se potrudi, umetnik se rađa. Da li će umetnik postati to za što je predodređen, ne zavisi samo od njega. Mnogobrojne su prepreke ispred. Zato mnogi ostaju zatomljeni. Ili se iskazuju kroz formu koja se ne prepoznaje kao umetničko stvaralaštvo, mada to jeste.
Saša Mihajlović je čovek koji je stvaralačku klicu nosio godinama dok je nije oblikovao u knjigu pesama. Nije žurio da svoje umotvorine objavi dok unutrašnji naboj nije sam eksplodirao. Kako se i inače dešava stvaraocima.
Mihajlović se opredelio za večna putovanja,, ali i za neprestane povratke. U tom odlaženju i dolaženju, u tom raspeću, niču nove zapitanosti. Osećaj krivnje traži opravdanje, a ono je samo u smisaonosti ljubavi prema bližnjima, u privrženosti porodici pre svega. 
Imenovanje zbirke nije slučajno. Panonska jedra simbolizuju, znano je, putovanja.
I ne samo morem, i ne samo Panonskim. Putovanja su to i po prostranstvima ljudske duše i ljudskih emocija. A u centru svega je, kao što često biva, žena, bez koje nema opstanka ni pesniku ni njegovim pesmama.
,,Uđoh u autobus i ugledah tebe. Istog trena Ti uđe u moj život’’, zapisuje pesnik nad otvorenim dverima svoje poetske čitanke. I nastavlja: ,,Ti me poljubi a ja ti / napisah pesmu’’. Odnosno: ,,Kad si otišla, opustela je plaža’’ i ,,Ljubili smo se – rugajući se zalasku sunca’’. Slično kako je pevao nekad Matija Bećković, govoreći: ,,Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu’’, pleneći time čitavu plejadu istomišljenika iz narednih generacija, kojoj je ljubav prestala da znači romantičarsku opsenu i obmanu i nedosanjane snove a postala deo svakodnevnice.
Saša Mihajlović, međutim, ne napušta sasvim meko krilo romantičarske pesničke niti, niti ljubavnu čežnju uvek svodi na puku realnost. Za njega je devojka još uvek ,,vitka i čedna/snenih očiju,/lepa i medna’’, kako su, slično, kazivali srpski romantičarski pesnici na tragu Mite Popovića i inih. ’’
I priroda je, naravno, deo pesničke opsene. Ima mesta u ovoj poeziji i za ,,kliktavu ševu’’, i ,,ljeskave zrake’’, i ,,cvrkutavu pticu’’, i za ,,pesak koji jeca’’, ali opet u funkciji ljubavi prema ženi. Pa blesne iznenada majstorski stih: ,,Iz usta ti se otima kupina zrela’’.
I filozofija života je ovde nezaobilazna. Ne može se, znano je pevati a propadljivi život ne dodirnuti. Tugu melanholičnu nosi u svome srcu Saša Mihajlović, ali i prkos kojim životne nedaće prevazilazi uz pomoć svojih dragih. Nekadašnjih i budućih. Predaka i nastavljača. Kaže: ,,Zidam zid svoj korenom detinjstva dedovog./Slažem kamen po kamen života očevog./uzidavam u njega sebe celog./malter mi je sa dlana sinovog. ’’
Ako se neka poezija može označiti poezijom srca, onda je to ova poezija. 
Zato je ova poezija i lekovita.
Kako za njenog autora, tako i za one kojima je namenjena.
Ona jeste i početak. Ali onaj koji se u budućnosti može razgranati u nenadne smerove, prijemčive za detaljnija sagledavanja i analize.”

Profesor Dr Stojan Berber

,,Mihajlović je privremeno napuštanje ravnice svog jedinstvenog i jedinog 
zavičaja uvek doživljavo kao božje davanje ali i vraćanje zavičaju kao milost od Boga poslatu.
Mihajlović je večiti nemir. Pripada plemenu modernih nomada čak i onda kada ne putuje. Uvek je maker samo u mislima u mašti na nekim krilima, na točkovima, na palubama,pod jedrima. Tada živi punim, intenzivnim životom i tako kanališe svoju nepresušnu životnu energiju – prema prostoru, širokim životnim vidicima, prostranstvima neba, zemlje i mora. Sve to doživljava duboko u svojoj duši, u svojim planovima i snovima i osseća snažnu potrebu da to ispolji rečju, pokretom, gestom.
Otuda je on, večiti pesnik bez obzira da li će se to ispoljiti rečju, zvukom, bojom. On to ispoljava svojom ljubavlju i prema muzici i likovnom iskazu maker to bilo samo reproduktivnim iskazom: stihom, slikom ili muzikom. I svuda je svoj i stvaran. Intenzivno proživljava želje, potrebe, ideje, zamisli, mnoštvo motiva. Sva događanja doživljava kao spoj lepog, osećajnog, uzvišenog i sve to kola u njegovoj krvi i traži izlaz, oslobođenje. Kad naboj dostigne vrhunac onda često sledi eksplozija, erupcija i iza toga poteče pesma. A njegov život i jeste pesma – neiskazana – osećajna lirična, jednostavna, strasna, na svoj način lepa bez pretenzija da svojom izražajnošću bude i umetnička.
Treba poštovati njegovu želju i napor za individualnošću: ,,To što saopštavam to jeste pesma, u meni živi kao pesma i ja moram da je saopštim i zapišem. Želim da takva ostane – obična, jednostavna – moja pesma’’.
Čini se da je Saša Mihajlović na pravi način shvatio suštinu života i to shvatanje 
je odredilo njegov odnos. On nije prihvatio zadat život. Hteo je da njegovo biće određuje njegovu sudbinu. Po svemu sudeći uspeo je.
Otisnuti se na morsku pučinu, zaploviti beskrajem morem, čak postati 
moreplovac, to je pomalo oneobičavanje života. I onda kada je to životno zanimanje i ozbiljan posao, ipak je to izvesna ali i svojevrsna avantura. To je i onda kada je pod nogama čelična platforma i elektronska tehnologija.
Ali otisnuti se po beskrajnoj pučini poezije, broditi na njenim ljeskavim talasima zanemarujući čak i takve klasične pomorske sprave poput kompasa i sekstanta, takođe je avantura čiji je i početak neizvestan a cilj obično dalek i nedostižan. Ali on je tako hteo.
Aleksandros Saša Mihajlović se okušao i na jednom i na drugom poduhvatu, prihvatio izazov te tako bliskih pučina koje čine lice i naličje života. U oba slučaja pokazao je zavidnu smelost, a svoj čulni i duhovni život obogatio plemenitim sadržajima. 
Pomorska i pesnička avantura, u najboljem značenju te reči, posmatrane zajedno, predstavljaju nesvakidašnje iskustvo – jedan neobičan život ispričan pesmom.  
Bez obzira da li jedrio morima ili jezdio sremskom ravnicom, stajao za kormilom 
ili bio usidren za kafanskim stolom negde u Sremu, slušao šum mora i vetra u jedrima ili prozukli zvuk gudala na violinskim žicama, pentrao se na vertikalu jarbola ili uzletao vencima Fruške, njegov osećaj dubokog proživljavanja dragih i bliskih dešavanja skoro je istovetan, jer život shvata i doživljava celovito, nedeljivo, duboko ukorenjeno u svojoj 
svesti kao nešto jednom dato, neponovljivo i neizbrisivo. Tako istovetno doživljava pučinu mora i pučinu pesme preko kojih se preliva pučina ljubavi i one su takođe, na neki, samo njemu shvatljiv način istovetne, beskrajne.
Iskrenost, čista istina, ispovest pred sobom i onima kojima je upućena važna je odlika Mihajlovićevog pristupa literarnom stvaranju. Istina, verno prenošenje doživljaja, osećanja i atmosfere u odnosu i dešavanju a stvarnosti izvestan su katalizator u nastanku pesme.''


Novi Sad, 4. Decembar 2006. godine
Milutin Šljivančanin

  ,,Saša Ž. Mihajlović, večiti putnik u traganju za sobom, za ljubavlju, za morem, pretače svoj život u stihove, nadahnut morem, talasima, pučinom, hridima, panonskom ravnicom – panonskim morem.
Motivi njegovih pesama vezani su za more: more života, more ljubavi, 
more sreće. Ovaj nadahnuti pesnik piše, pre svega, za sebe, za svoju dušu. Pesme predstavljaju autobiografiju pesnika izlivenu kroz stihove.
Zanimljivo je da pesnik ovu knjigu pesam posvećuje muškom delu svoje porodice: ocu, sinu i zetu. Obično se knjige pesama posvećuju ženi, ljubavi, zato je i zanimljivije Mihajlovićevo porodično osećanje, uvažavanje oca porodice, sina i zeta. Mihajlović postavlja sebi pitanja, ista ona koja najčešće postavljaju svi roditelji: Da li su dobro vaspitavali svoju decu? Da li su im pružili dovoljno ljubavi? Gde su pogrešili u vaspitanju? Pesnik je na mukama, razapet kao otac i kao sin u nedoumici da li je bio 
dobar otac i dali je bio pravi sin ocu, čiju je veličinu shvatio tek kada ga je izgubio.
Međutim, bez obzira na sva ova pitanja i nedoumice, Mihajlovićeva preokupacija je ljubav. U njegovoj poeziji dve ljubavi dominiraju: ljubav prema ženi i ljubav prema prirodi. Ljubavne pesme protkane su snažnim emocijama omeđenim 
morem, talasima, peščanim plažama obasjanim suncem. Njegova ljubav je u moru, u talasima, na peščanoj plaži, na hridi, na brodu, u vetru, na suncu. Moglo bi se reći da mu 
je stih nalik pesnicima romantizma, da mu je draga: zora, sunce, zvezda. Ona je svetlost, ona je sjajna, nedostižna, a ipak tako stvarna u njegovim snovima.
Pesme posvećene prijatelju, brodolomu, bagremu, kazuju da se pesnik osvrnuo i na prijateljstvo i na prirodu doživljavajući ih kao deo čovekove sudbine i 
uticaja na nju. Pesnik je večiti putnik koji u okeanima i morima traži svoju zelenu 
ravnicu u okamenjenoj suzi oka svog.
Osvrnuo se pesnik i na odnose u savremenom društvu, na prirodne i društvene pojave, koje nemilosrdno prete da unište čoveka. Satirično – humorističnim stihom, uz dozu tuge kroz koju provejava strah na ljudskom sudbinom, ukazuje na nesigurnost svakodnevnog života i ljudsku komunikaciju koja biva sve teža i okrutnija.
Dakle: život, ljubav, priroda, porodica, borba, snalaženje u brodolomu života, teme su pesničkog opusa Saše Ž. Mihajlovića, čija poezija bije damarima života pod plavim plaštom morske pučine i zelenim plaštom panonske ravnice.
Plovidba morem, plovidba panonskom ravnicom, uz snažnog i veštog kormilara, vodi čitaoca putevima neba i zvezda u sanjane i nedosanjane snove, kao što pesnik kaže:
 Ja eto živim
  putevima da plovim krivim,
  ljubavi da se divim
  i život svoj da izživim.''


U Somboru, Januar 2007 godine
Dr Mara S. Knežević (Berber)

Možete čuti audio promociju Zbirke "PANONSKA JEDRA"
1.
2.
6.
3.
5.
4.
7.
8.
9.
10.